О књизи: 2007 / Владавина Константина Великог обележена је преласком хришћанске религије од прогона од стране световне власти у савез са потоњом. Грчко-римски паганизам, најразвијенији и најмоћнији систем идолопоклонства познат историји, после три стотине година борбе подлеже хришћанству и умире од неизлечиве болести, признајући: „Победио си, Галилејни! Владар цивилизованог света своју круну ставља пред ноге распетог Исуса из Назарета. Наследник Нерона, Домицијана и Диоклецијана појављује се у царском пурпуру на сабору у Никеји као бранилац цркве и заузима свој позлаћени престо на знак епископа, који још увек носе ожиљке прогона. Презрена секта, која, као и њен Оснивач у данима Његовог понижења, није имала где да приклони главу, уздиже се до највише државне власти, почиње да ужива прерогативе паганског свештенства, постаје богата и моћна, гради од камења паганских храмова безбројних цркава у славу Христа и мученика, користи мудрост Грчке и Рима, да оправда безумље крста, обликује грађанске законе, управља националним животом и историјом света. Али у исто време, црква, која је апсорбовала већину становништва царства, од Цезара до последњег роба, и нашла се окружена свим царским институцијама и институцијама, усвојила је много материјала страног, светског и паганског. , изложио се новим опасностима, осудио на нови и напоран рад.